100 milja za tri dana za dobar cilj

Mama troje dece Hajdi Hodžson nam govori o svom neverovatnom izazovu izdržljivosti da prikupi sredstva za kupovinu invalidskih kolica za sve terene za sina svog prijatelja.

Hajdi Hodžson je 44-godišnja majka troje dece od sedam, šest i tri godine i uživa u trčanju maratona. Uskoro će se upustiti u veliki izazov na mešovitom terenu od 100 milja za samo tri dana kako bi prikupila sredstva za sina prijatelja Laure Malpass Fredija, kome je pre šest godina dijagnostikovano retko degenerativno stanje mišića. (Možete donirati ovde ).

Hajdi, koja će za tri dana istrčati ekvivalent četiri maratona, trčaće od Vinčestera do Istborna, sve van puta sa mnogo brda, i provesti dve noći sama u šatoru, noseći sve što joj treba u rancu, uključujući i šator, odeću, hranu i vodu.

Mama troje dece želi da pomogne sinu svog prijatelja Frediju da se vrati stvarima koje voli. Njegovo retko stanje je imalo ogroman uticaj na njegovu mobilnost, a on se oslanja na invalidska kolica. Ona ima za cilj da prikupi sredstva da mu kupi invalidska kolica za sve terene koja će mu doneti više slobode i nezavisnosti i omogućiti mu da se slobodno igra sa svojim prijateljima i da se vrati stvarima koje voli.

Heidi priča za Women's Fitness više o svom neverovatnom izazovu...

Reci nam nešto o svojoj prijateljici i njenom sinu.

Ona je najneverovatnija, snažna žena koja uvek izmami osmeh na lice i gleda na sve pozitivne stvari u svom životu. Godine 2014. njenom sinu je dijagnostifikovano retko degenerativno stanje mišića, koje je zauvek promenilo njihove živote. Sada ima 11 godina i život postaje izuzetno težak, pokretljivost mu je opala i više ne može da hoda više od nekoliko minuta, ne može da koristi stepenice i ne može da ustane sa poda ako padne. Proveo je godine u noćnim udlagama, putuje svetom na lečenje, ima stalne preglede u bolnici, brojne dnevne lekove, a ipak je najljubazniji, najsmešniji i najbrižniji dečak. Živi pored mora, ali ne može da ide na plažu jer mu je preteško i invalidska kolica ne rade na šljunku. Toliko toga propušta i mora da gleda dok svi njegovi prijatelji igraju.

U svemu ovome Laura je najpozitivnija osoba, a ona i njen muž žive jače, smeju se jače i više smeju jer su takvi ljudi. Ona je sjajna prijateljica i uvek bi bila tu za mene, uprkos svemu kroz šta prolazi. Nikada nije tražila ili htela da traži bilo kakvu pomoć, ali sada život pada u snežnim grudvama za nju i Freddiejevo stanje i potrebna joj je pomoć da mu poboljša život.

Hajdina prijateljica Laura i njen sin Fredi

Šta vas je inspirisalo da uradite ovaj izazov?

Testirali su i invalidska kolica za sve terene, a Fredi je otišao pravo na plažu, vozio preko šljunka i cičao od sreće. Laura i njen muž su plakali srećne suze, a Fredi je po prvi put koristeći pomoć pri kretanju rekao „to je bilo sjajno“. Čula sam njegov smeh i videla sreću u njegovim očima i znala kakvu će razliku ova invalidska kolica za sve terene učiniti za njih. Imao je slobodu i nezavisnost koji su mu toliko potrebni, i mogao bi ponovo da se pridruži svojim prijateljima.

Koliko dugo trenirate za to?

Nisam trenirao ni blizu koliko bih zaista trebao, samo nekoliko meseci, ali uvek treniram i imam visok nivo kondicije. Nadam se da će ovo ići u moju korist jer imam tendenciju da 'preteram' treniram, a zatim počnem trku povređen i umoran.

Koju vrstu kilometraže trenutno radite?

Pošto nosim težak ranac, nisam želeo da trčim na velike udaljenosti na treningu jer će me to učiniti sklonijim povredama. Trčao sam između 8-12 milja onoliko dana zaredom koliko osećam da mogu da bih postojano i bezbedno gradio izdržljivost u teškoj kategoriji. Trudim se da treniram nekoliko puta dnevno da bih bio što jači. Ići ću na spin-bike, ili ću svakodnevno raditi sesiju krugova snage, kao i jogu da bih sprečio povrede.

Kada je bila vaša poslednja duga trka i koliko milja je bila?

Moje najduže trčanje je bilo 12 milja... nije idealno, voleo bih da sam prešao i do 20 milja, ali briga o deci i život to nisu omogućili.

Kako ćete se nositi sa hladnoćom?

Ja sam smeće na hladnoći, mrzim to! U najboljim trenucima imam nisku telesnu temperaturu, pa osećam hladnoću. Želim da ostanem stabilan što je duže moguće, a najveća stvar u mom rancu je moja vreća za spavanje, jer je to najtoplije što mogu da dobijem! Zamotaću se u to čim prestanem!

Kako ćete se nositi sa navigacijom?

Poznat sam po tome što sam glup u uputstvima, ali mislim da ću biti u redu sa navigacijom, a put South Downs bi trebalo da bude prilično jednostavan! Sa sobom ću poneti mapu OS-a i kompas. Radio sam nekoliko ultra navigacionih trčanja, pa se nadam da će mi se sve to vratiti kada budem tamo!

Kako ćete se izboriti sa faktorom straha da budete sami u šatoru?

Biti sam u šatoru je moj najveći strah! Pre neko veče sam spavao u bašti da ga testiram, i tada sam se čak uplašio! Samo ću morati da se pozabavim time, jer nema drugog načina! Spakovaću knjigu i puno čokolade, pa se nadam da će mi to odvratiti od toga. Ranije sam kampovao na ultra trčanjima, tako da znam koliko će to biti neprijatno, posebno kada je vaše telo u komadićima od prelaska kilometraže tokom dana.

Koju vrstu mentalne taktike ćete koristiti da nastavite kada se osećate umorno ili hladno?

Vaš um je najjači deo vas i može vas provesti kroz bilo šta. U svim svojim trkama, bez obzira na daljinu, stalno sam sebi postavljao male ciljeve koje treba da postignem, nikada na trku ne gledam samo kao na početak i cilj. Možda je to plejlista do koje moram da dođem do kraja pre nego što ručam, ili moram da prođem kroz tri stranice svoje mape pre nego što dozvolim sebi da hodam. To su mentalni trikovi koji te drže neizbežno čim postignem te male ciljeve, kažem sebi „nastavi, možeš da odeš još par pesama“ ili „možeš da pokreneš drugu stranicu na mapi, ne treba još hodati'.

Šta je sa vašim obrocima – kako ćete pripremati hranu?

Sa sobom nosim kesice za hranu, nadam se da će kese koje se samozagrevaju raditi, tako da ne moram ništa da pripremam. Ovo će biti moj doručak, ručak i večera, a onda imam ovsene pločice i grickalice da i ja nastavim.

Šta su vaši strahovi i zbog čega ste uzbuđeni?

Zaista sam uzbuđen što sam samo tamo! Downs su tako neverovatno lepo mesto, i da ga u potpunosti cenite biće neverovatno. Uvek postoji vremensko ograničenje za moje treninge, uvek postoji nešto što moram da uradim, tako da će samo trčati i biti slobodan biće neverovatno. Uvek sam vršio pritisak na sebe da trčim određeno vreme, ili da budem u vrhu u bilo kom procentu, ali nošenje teškog ranca će skinuti ovaj stres sa mene. Samo ću proći kroz to bez samopritiska, i zaista se radujem tome. Međutim, ako iz bilo kog razloga ne uspem – na primer da imam povredu – psihički ću biti u krizi, a toga se najviše plašim.

Da li ćete moći da budete u kontaktu sa nekim telefonom? Imate li zalihe prenosivih punjača za telefone?

Biću u kontaktu sa ljudima telefonom i imaću lični tracker koji će samo Laura i moja porodica moći da vide. Imaću prenosive punjače za telefone i koristiću dosta baterije telefona!

Koje stvari pakujete da ponesete sa sobom?

Uzimam sve što mislim da mi treba – hranu, flaše za vodu, prostirke za rolanje, šator, vreću za spavanje, maramice za bebe, knjige, flastere i odeću. Moram da ponesem više odeće nego što bih želeo jer je vreme tako hladno i promenljivo zimi. Moj ranac je mnogo teži nego što bi bio da sam to radio u proleće ili leto.

Koliko ste novca prikupili do sada?

Do sada sam prikupio nešto više od 3.000 funti, što je neverovatno, ali invalidska kolica koštaju 20.000 funti.

Zašto vam je toliko važno da prikupite ovaj novac?

Freddie je tako neverovatno dete. Nije tražio ovo užasno stanje, a život će mu biti sve teži i teži. Ako mogu da ga nasmejem i učinim mu život samo toliko lakšim, i još toliko zabavnijim, to je apsolutno vredno svega.

Више информација

Možete dati donaciju za Heidinu vrednu akciju prikupljanja sredstava ovde .